Bolji idemo Dalje

Volim da otkrivam nove svjetove. Najdrazi su mi oni u meni.

Kako je lijepo kada pomjerim jos jednu granicu. I nije vazno da li je to super slasna krem corba od tikvica koju sam napravila prvi put u zivotu ili je to neko sasvim smireno prihvatanje situacije koja bi me, ne tako davno, sasvim izbacila iz mog mira. Vazno je da idem dalje. Da rastem. Da sam bolja.

Sebi i u sebi. 

I onda to krene dalje.

 

A granice?

Koliko smo svjesni da ih sami sebi postavljamo? 

Naucila sam da treba da prodje neko vrijeme: da se stekne odredjeno iskustvo da dozvolimo sebi da uvidimo koliko sami sebe opstruiramo, koliko ne dozvoljavamo svojoj prirodi da se iskaze. Svi ti raznorazni uticaji kojima smo napadani sa svih strana su kao viseslojni omotac koga se, u odredjenoj tacki bitisanja, pocinjemo oslobadjati sloj po sloj, istovremeno uceci, rastuci i vracajuci se sebi. Sirom zatvorene oci uvijek znaju pravi odgovor. A kada do te tacke dodjemo, onda Znamo i da ne treba da krivimo sebe zato sto smo kasno shvatili da nas spoljasnji uticaji krivo vode. Ne postoji nesto sto je kasno i rano. Sve nam se dogadja bas kad treba, bas kao sto nam se dogadja sve ono sto treba. Samo treba da naucimo to da prihvatimo kao takvo i da krenemo dalje. Ne osvrcuci se. Bolji idemo Dalje.