Podgorički tango u Njegoševoj

Znala sam da će večeras biti sjajno. Ali nisam mogla pretpostaviti da će biti toliko sjajno na plus 35 u 9 uveče, na otvorenom, po sred asfalta.

U okviru "Podgoričkog kulturnog ljeta" održan je koncert Guitaneon dua u sastavu Zoran Anđić-gitara i Aleksandar Nikolić-bandoneon.

Razmisljam nešto, znam li za bandoneon, tako slatka malena harmonika, čarobnog zvuka. Kažu, prije njega je u tango kompozicijama dominirala flauta, da bi zatim zavladao bandoneon koji se pravi u Njemačkoj.

Mnogo sam očekivala od koncerta i zbog toga što se održavao na platou ispred biblioteke u Njegoševoj, što mi se činilo kao odličan potez. Božanstvan koncert, tango, bossa, milonga-kako Nikolić reče "mlađa, razuzdana sestra tanga", :) potpuno me opio i njihala sam se cijelo vrijeme u ritmu muzike sa lepezom koja je šetala iz jedne ruke u drugu i nazad. A, onda u neko doba stiže poruka od Vanje da je iza publike koja je stajala iza nekoliko redova stolica, prava zabava. Eh, kad bih mogla da budem na oba mjesta istovremeno, pomišljam, okrećući se da uhvatim malo plesne atmosfere u sjeni krošnji. Kad, ne prođe mnogo, a pri kraju koncerta, pozva bandeonista plesače da mu se pridruže kod bine, što oni prihvatiše. Mom oduševljenju ne bi kraja. A, bogami, ni kompletne publike. I krenuše. Desetak parova pleše oko muzičara, a u pozadini ulaz u biblioteku. Kakav spoj. Publika uzuđeno kliče. Niko nije ostao ravnodušan. A i kako bi.

Moji Podgoričani plešu tango po sred Njegoševe, spontano pozvani od strane izvođača. Čitam svoje ispisane redove i, i dalje, teže mogu da povjerujem. Iz nekog razloga osjećam se lično ponosnom što, ipak, duh mog grada dobija neke nove obrise. (Ili su to stari, potisnuti od furije miksa tranzicije, ratova i u nikadDaSeNeVrate devedesetim nabreklim primitivizmom). Nemam pojma otkud to, ali tako je.

Sjetih se prekrasnog koncerta od prije neku godinu nasih Srđana Bulatovića i Darka Nikčevića, u bašti Ljubovića (City hotela) kad moja sedmogodišnja ćerka spontano zaplesa u ritmu muzike, pored bine, blizu izvođača, a lijepa dama, hladnog izraza lica i užurbanog, sitnog koraka me zamoli da kažem djetetu da sjedne. I pitah Srđu i Darka poslije koncerta, da razriješim dilemu, da li sam pogriješila što sam ćerkicu ohrabrila da zapleše kad joj se dopala muzika, a oni mi kažu da je za njih to kompliment, da je neko toliko ganut da je poželio da zapleše. I ja tako videm stvari. Ali ne i organizator koncerta. Idemo dalje. Možda su se stvari i tamo promijenila. Želim im da jesu.

Nego, vratimo se podgoričkom tangu u Njegoševoj. Ipak je sve to, za mene, mnogo više od plesa i nota. Zato, večeras ću malo pred spavanje da mantram:

Možda, ipak ima nade za nas?