GILFANA

foto: THELAB Studio

Počela je zima u Podgorici. Ne volim je, al ko te pita. Život ide i ti se uklapaš u ono što ne možeš da promijeniš. Donosim odluku da ću da volim ovu zimu. Da je prihvatim i da prestanem da kukam kako mi je hladno. I nekako mi je odmah manje hladno. Stvarno.

Poslije redovnog dvosatnog vježbanja duha i tijela koje praktikujem dva puta sedmično sa nekoliko divnih dama u grupi koja s razlogom nosi naziv Vježbaonica za srećan život, ulazim sa Kaćom u Voli da kupim vodu i kačkavalj. Dok čekam svoj red, pažnju mi privlače dva malena bića, kratkih, ućebanih kosa, u sklepanoj odjeći po sistemu daj šta daš i da mi je super. Iz prve nije moguće odrediti da li su dječaci ili djevojčice, dok ne podigoše glave i progovoriše. Jedna od njih je imala pogled koji me je opčinio.

Dok sam čekala da im prodavačica pripremi sendviče, započeh razgovor:  

 Kako se zoveš, pitam je.

Gilfana, kaže.

Gilfana? Kako ti je lijepo ime! Ona se stidljivo smiješi. A koliko imaš godina, Gilfana?

Jedanaest. Jedanaest godina, a nije viša od moje sedmogodišnje ćerke, pomišljam.

A, hoćete li vi da pojedete te sendviče koje vam prodavačica priprema?

Hoćemo, hoćemo, mi, mi, grunuše uglas ove mrvice. Odakle li izađe ova snaga, pomislih.  

Iz gladnog stomaka, odgovori mi srce.

Utoliko dođe moj red za usluženje, a one odskakutaše do kase da kasirki daju žute novčiće koje su stiskale u šakama. Bila sam odmah iza njih, pa nijesu uspjele mnogo da odmaknu mom probuđenom oku. Izađoše iz radnje i stadoše sa strane. Otvoriše sendviče i počeše da jedu. 

Bacite papire u kantu za smeće, važi? Da čuvamo grad na nam bude lijep...

Važi, odgovoriše i odmah baciše u kantu dio papira koji im nije bio potreban.

Ovo se desilo prije nekih desetak dana, a ja i dalje razmišljam o Gilfani. O njenim toplim smeđim očima koje se smiju draže nego njene slatke usnice. Sigurno su i njenoj majci tako lijepe kao što su meni. Ili ona nema vremena da uživa u svom djetetu jer negdje prosi za koru hljeba. Ili je mozda gleda s neba, jer tamo ne mora da se bori da je nahrani, može samo da gleda, koliko god dugo želi, i da se divi malenom biću-njenoj Gilfani.

Kakav li je njen dan. Kako dolazi do novčića kojim plaća sendvič-kiflu iz Volija. Koliko obroka dnevno ima, a da li je ijedan topao. Zna li da piše. Ima li dom. Ima li majku.

I pomislim i mislim kako i dalje naše majke plaše djecu Cigankama.

A, majko, kako bi tebi bilo da neko plaši djecu tobom? Da Ciganka plaši svoje dijete tobom? Majko, da li je neko kriv što je rođen u određeno vrijeme, na određenom mjestu, pod određenim okolnostima? Možda si to ti. Možda je to tvoje dijete. Kao da nije dovoljno što se kroz život muče i što im borba za očuvanje gole egzistencije razvija nagone koji su opšte-društveno neprihvaćeni. Ali nijesu oni krivi. Zašto im društvo ne omogući bolje uslove? I još treba da ih ponižavamo. Majko, objasni djetetu da su i Cigani vrijedni ljudi. Isto kao i ti. Oni su drugačiji. Iz našeg ugla-nesrećni. Iz njihovog, ko to zna... možda i srećni? Ali majko, nemoj da ih ponižavaš. Pomogni im, nauči dijete da ih voli i poštuje. Da voli i poštuje ono što ima, ali i ono što nema.

O čistoći Glavnog Grada vode računa, opet, oni-Romi. Za nas, ove druge, Nerome, to je nešto neprihvatljivo. I adje da ne otvaram temu o prihvatljivosti, nego samo da vas pitam da li treba da im budemo zahvalni ili treba da ih gledamo ispod oka zato što rade nešto što mi ne želimo? Zato što rade pošteno i vrijedno, za sve nas. Za zdravlje našeg grada. Za zdravlje naše djece. Za zdravlje tvog djeteta, majko. Zar ne treba da im kažemo hvala? A veliki broj i odraslih i djece i dalje bacaju smeće po ulici. Zar to nije nešto zbog čega treba da se zastidimo? Znate li zašto? Zato što to naša djeca od nas gledaju. A neko ide i za nama kupi otpatke. Pa nam je taj neko još i ispod nivoa. Ma dajte.  A što kući ne bacamo smeće svuda po sobama? Čiji je naš grad? Jel njihov? Jel naš? Zajednički je. I eto, oni rade nesto sto jeste društveno-prihvatljivo i opet ne valja. Opet smo mi gore a oni dolje. Kakva varka. Svi smo mi isti. Samo neko ima više sreće, a neko manje. Eto to je razlika i ništa više. Ni manje.

Razmisli sljedeći put kad budeš plašila dijete drugim čovjekom. Razmisli da li uopšte treba da plašiš dijete ili treba drugačije da postupiš. Recimo, da mu objasniš? Pa ako treba i deset puta, onda ti to učini deset puta. Neka ti bude i teško i dosadno, ako će te naučiti da poštuješ drugačijeg od sebe. Da poštuješ čovjeka. I ti si čovjek.

*Tekst je objavljen 2013. u februarskom broju magazina Montenegro Shopping Lista, a napisan krajem decembra 2012.