Zašto je najteže sva znanja koja smo teško sticali, provlačeći se kroz zamke ličnog iskustva, primijeniti na sebi i sopstvenoj "situaciji" kada je to najpotrebnije. Tako smo pametni kad treba dati savjet drU/Agima. A kad treba iz lične riznice mudrosti posegnuti za i najmanjim biserom u situaciji koja je prevažna, e tu kreće blokada. Ma znam da nas s ovim problemom ima ihaaaa... I tačno znamo što ne treba da uradimo, a baš to uradimo. I opet, tačno znamo šta treba da uradimo, ali ne uradimo. Ja kažem ne mogu.
Konstatovati da nešto ne mogu jako teško mi pada. I imam raspravu sama sa sobom. Kako to ne možeš. Naravno da možeš. Ti možeš sve što hoćeš. Znači nećeš. Nije. Hoću. Treba. Ne mogu.
I osjećam se bespomoćno. I lažem sebe da tako hoću, da je to moj izbor. Ali voljela bih da je drugačije. I treba da uradim pravu stvar da bude drugačije. Ne mogu. Boli. Boli sjećanje. Boli iskustvo. Boli Doživljeno. Boli Nedoživljeno. Pa onda kažem sebi da je sjećanje štetno, da ne služi ničemu sem da mi kvari Sada.
Ne mogu. Zašto ne mogu. Kada ću moći? Hoću li moći?
Da, to je ta situacija kada su u pitanju oni najbliži, oni najvažniji. Oni koji imaju moć da nas katapultiraju u nove svjetove u jednom djeliću sekunde i da nas uvuku u živi pijesak koji se nalazi na najudajenijoj tački planete zemlje. I ono neizbježno pitanje: a zašto druga strana nešto ne uradi. Zašto stalno ja? Drugoj strani nije važno. Ja nisam važna. Zašto bih se onda opterećivala. Zašto bih Mogla. I krug je zatvoren. I začaran.
Kažem sebi: kad prevaziđeš još i ovo, bićeš Prava. I dalje. Ne mogu.
I znam da treba da budem Sebi Važna. I znam da treba Sebi da Mogu i Ne mogu. Sve Znam.
I opet. Ne mogu.
Konstatovati da nešto ne mogu jako teško mi pada. I imam raspravu sama sa sobom. Kako to ne možeš. Naravno da možeš. Ti možeš sve što hoćeš. Znači nećeš. Nije. Hoću. Treba. Ne mogu.
I osjećam se bespomoćno. I lažem sebe da tako hoću, da je to moj izbor. Ali voljela bih da je drugačije. I treba da uradim pravu stvar da bude drugačije. Ne mogu. Boli. Boli sjećanje. Boli iskustvo. Boli Doživljeno. Boli Nedoživljeno. Pa onda kažem sebi da je sjećanje štetno, da ne služi ničemu sem da mi kvari Sada.
Ne mogu. Zašto ne mogu. Kada ću moći? Hoću li moći?
Da, to je ta situacija kada su u pitanju oni najbliži, oni najvažniji. Oni koji imaju moć da nas katapultiraju u nove svjetove u jednom djeliću sekunde i da nas uvuku u živi pijesak koji se nalazi na najudajenijoj tački planete zemlje. I ono neizbježno pitanje: a zašto druga strana nešto ne uradi. Zašto stalno ja? Drugoj strani nije važno. Ja nisam važna. Zašto bih se onda opterećivala. Zašto bih Mogla. I krug je zatvoren. I začaran.
Kažem sebi: kad prevaziđeš još i ovo, bićeš Prava. I dalje. Ne mogu.
I znam da treba da budem Sebi Važna. I znam da treba Sebi da Mogu i Ne mogu. Sve Znam.
I opet. Ne mogu.
Нема коментара:
Постави коментар