Nekad se pitam jesam li ja previse analiticna. Da li je to dobro ili lose? Sve mislim da sam u prednosti sto, cini mi se, vidim šire, dalje i dublje, a nekad, opet, mislim da bi mi zivot bio jednostavniji da se zadrzim na jednoj dimenziji. Mnogo se, brate, iskomplikuje život. I sve hoću polako, razumno i korektno i sve nailazim na ono što to nije. I kažem sebi nije još vrijeme, sazreće, doći će. Odgovornost je na onima koji vide dalje, kako reče jedne prilike sjajni Čedomir Čupić. I tako jeste, vjerujem u to i postupam s tim u skladu.
Ipak, ne mogu da ne zapazim koliko ljudi ne vide dalje od sopstvenog nosa. Nikako da počiste svoje dvorište pa krenu dalje. Da ne pričamo o tome koliko je problematično to kretanje dalje, jer je pitanje koliko iz jedne perspektive možemo biti u prilici da sagledamo sasvim drugu, jer jedno dvorište je u stvari samo sasušena zemlja, oivičena bodljikavom žicom i bilo da hoće vlasnik da izađe, bilo da hoće gost da uđe-neko bude povrijeđen. Nema želje za oživljavanjem i pripitomljavanjem dvorišta. Vlasnik je naučio da živi u svom malom izranjavanom svijetu i na neki svoj način uziva u tome. Iz takvog dvorišta ne mozes da vidiš dalje. Kriv ti je onaj ko ne moze da udje, kriva ti zemlja što je prašnjava i suva, krivo ti nebo što ne daje kišu, kiva ti ograda što je bockava. Svi su krivi. Samo nisi ti koji imaš u kući vodu s kojom mozes da navodnjavas zemlju, koji imas i sjeme da posadis biljke, imas i alat da uklonis ogradu, te zasadiš ogradu od cvijeća, prizoveš ptice, mirise i djecu....
Kako je tuzno sto ljudima ne pada na pamet da energiju usmjere na uređenje i uživanje! u spostvenom dvorištu nego, kao po nekoj kazni, stalno vode brigu o tuđem...
A svoje dvorište je izvor ljubavi, mira i snage.
Ako se oko njega potrudimo.
Нема коментара:
Постави коментар