Kao dijete sam se plašila pasa. Jako. Kao tinejdžerka sam prelazila na drugu stranu ulice ako mi neki pas ide u susret. Nije bilo važno koja je rasa, stas, stepen umiljatosti. Da, bilo je onih koji su mi bili slatki, što ni najmanje nije uticalo na moju pančnu potrebu da pređem na drugu stranu ulice. Kao djevojka, naučila sam da se zaledim u sebi i pravim se da ne primjećujem psa koji mi ide u susret. Tih par sekundi trajali su koliko i pretvaranje barice vode u ledenu površinu na plus trideset devet. Onda sam postala majka. Moja primarna funkcija bitisanja postaje zaštita potomstva. Posebno od četvoronožaca svih boja i veličina koji vrte repom i ponekad se oglase sa "av, av". Stepen lične hrabrosti u suočavanju sa nikad proklamovanim neprijateljem otapa se u svojoj novotkrivenoj nevažnosti uspješno izmještajući svoj fokus.
Nijesam osjetila kad se desio prokret. To je, valjda, bio proces. Lagano sam prestala da se plašim pasa. Ili, bar, svih pasa koje vidim, na koje pomislim i koji postoje na plavoj planeti. Ili nekoj drugoj. Ali, to nije bilo dovoljno. Univerzum mi je priredio finalni test. (Ili su to ipak bila moja djeca u koju se prerušio.) Prije dva ljeta krenuo je pritisak. Tri člana naše male četvoročlane porodice navijala su za prijem petog člana. Četvoronošca određene boje i veličine koji vrti repom i povremeno se oglašava sa "av, av". Aj!
Na porodičnom sastanku koji je trajao jutrima, danima, noćima, na dnevnom redu je bila samo jedna tema. Razložili su se svi argumenti za i protiv i ostalo je samo još jedna prepreka. Najveća. Da mama kaže da. I pravo da vam kažem, nisam očekivala da ću tako lako i tako brzo pristati, ali jesam. Prigrlila sam novi zadak. A ja mnogo volim nemoguće zadatke, tek da još jednom dokažem da baš mogu. I to. Pa kreće razgovor sam sa sobom: Oslobodi se straha. To je samo u tebi. Izazovi ga ljubavlju. Uradi ono što uvijek radiš: idi direktno u ono što te plaši, suoči se i uvjeri da je to samo jedna stepenica više ka boljoj tebi.
Nisam se mnogo uključivala u izbor rase, prepustila sam to malenim učiteljima koji me vode u novo iskustvo. Izabrali su labradora. A onda su mi rekli da zna da naraste... Krenu novi napad panike. STOP! Pristup zabranjen. Tu smo priču ispričali, sad ide nova. Nek me osvoji.
Kad je stigao nije imao ni dva mjeseca. Vili. Kremasto drhtuljavo bićence koje voliš i prije nego što ga vidiš. Kako, kako? Strah? Ne razumijem vas. Što je to? Ma pustite me da uživam. Dakle Vili. To mu je ime ime. Srećko, Lili, Liloslav, Dragoljub, Dragoslav, Cicko, Radomir, Drago, Miroslav, Milovan, Dragovan, Sreća, Ćeća ... to su moji i njegovi znaci raspoznavanja (ima ih još, ali trenutno mogu samo ovih da se sjetim. To vam je kao živi organizam. I raste i razvija se.). Samo mi znamo što to znači i ne bi živi nikome to otkrili.
Odosmo jednom u Nikšić, kod bake i đeda. Izvedoh ga ispred solitera da obavi što treba i malo prošeta. Zapazih u daljini sedam-osam pasa lutalica koji nam se približavaju. Jedino što sam mogla da čujem u tom trenutku bilo je lupanje mog srca. Podigoh Vilija u naručje i zaputih se lagano ka ulazu. Približiše se i vidjeh da i nisu tako strašni. Ipak, popeh se nazad u stan i svima prepričah "strašni" događaj.
Neke prilike kad je bio malen, padala je kiša, baš kao danas. Vidjela sam negdje da postoje neke kabanice za pse i nabavila jednu. Jedva sam je nekako prikačila, i izašli smo vani. Nije mu bila ugodna, vidjela sam to još dok sam mu je stavljala. Tako se nervozno vrpoljio. Dobio je temperaturu. Može li to kod pasa od stresa, ne znam, al mu je više nikad stavila nisam. Čekamo da se kiša umiri ili idemo zajedno pod kišobran.
Jednom kad sam ja imala temperaturu i bila sam u stanu, čuvao me cijelu noć. Eto, samo da vidim da je tu i da me gleda svojim očima univerzuma.
Ne znam da li postoji još neko biće iz čijih očiju se širi tolika blagost, dobrota, ljubav. Da, bezuslovna ljubav.
I znate šta, voljela bih da svi koji ovo čitate doživite ljubav psa. Ona je ljubavnija od svake čovječje ljubavi. A na takvu ljubav možete da odgovorite samo ljubavlju. Doduše, ljudskom, ali njemu je to ok. Vi ste njemu sve.
(Ma šta odakle znam, av-avnuo mi Vili!)I jos nešto ću vam, reći. Kaže moja prijateljica da ako bolje pogledaš, kada se radi o pružanju ljubavi, sve životinje su iste. Posebno domaće.
A što vi mislite?
