Znam ja da smo mi još u razvoju. Znam ja da mi u okviru svog razvoja još razvijamo savladavanje osnova vaspitanja, lijepog ponašanja, poslovne etikecije. Znam ja da mi u okviru svog razvoja treba da se bavimo egzistencijalnim i inim pitanjima koji pune i gladne oči i gladne stomake.
Ako posmatramo prosječnog građanina u razvoju, privrednika u razvoju, menadžera u razvoju, nije teško zapaziti tvrdokornu nekulturu (i ne samo) u pisanoj komunikaciji. Rekla bih, čak, da je tu više u pitanju neznanje i neželja za učenjem i usvajanjem novog i onog što se ne razumije, nego nekultura sama po sebi.
I dobro. To je tako. U razvoju. Neki ne žele, a neki ne umiju da se pozabave poslovnim bontonom. I da ne idem dublje u analizu zašto je to tako, može biti neprijatnije od poruke koju ovom prilikom šaljem. Za neke je to tamo neki hir na koji ne treba trošiti vrijeme, resurse za edukaciju. Za neke je neodgovaranje na mejl u stvari poruka kako je taj nepošiljalac Prevažna i Prezauzeta Osoba. Da, da, neki "Mnogo Važni i Mnogo Zauzeti" nikako nemaju vremena da se bave tim tricama. Čuješ, da odgovaraju na mejl. Pa kažu, ako ti ne odgovorim, nijesam zainteresovan/a za ono za što mi se obraćaš. Aha. To je isto kao da te neko pozdravi na ulici, a ti prođeš pored njega i ne pogledavši ga.
I tako. U razvoju. Dok radim projekat u kome se obraćam na desetine, pa i stotine kompanija, agencija, vladinih institucija, pojedinaca, zapažam da bilo kakav odgovor, a da se ne radi o nekome koga lično poznajem, dobijem sa nekih 2-3% adresa. Ono što me posebno zanima, jer to su institucije koje kao građanka i ja fiansiram, sa adresa koje su u kakvoj god vezi sa državom (ministarstva, agencije, instituti, firme sa većinskim državnim vlasništvom i sl.), odgovor NIKAD NIJESAM DOBILA. NIKAKAV. Dakle, osim, ako se radi o nekome koga lično poznajem. A, srećom, u svom bližem okruženju, njegujem profesionalce. I, da dodam, adrese na koje šaljem dopise su adrese koje su istaknute na zvaničnim sajtovima tih ministarstava, agencija, institucija... I predvidim ja da možda neće vidjeti, da je neko odsutan, da će ispustiti da odgovori, pa pošaljem na tri adrese istog ministarstva, a koje se tiču teme na koju pišem. Ali, avaj. Opet ništa. Sve neki Važni i Zauzeti. U razvoju.
Čemu služe istaknute mejl adrese na zvaničnim sajtovima, ako ne postoji svijest da je na mejlove potrebno i odgovarati. Čemu služe PR službe, PR službenici, Odjeljenja za komunikaciju, sekretarice itd. Da ne govorim da savremeno komuniciranje od svakog, pa i visoko rangiranog državnog službenika, političara, državnika, očekuje aktivnu online korespodenciju, praćenje društvenih mreža, praćenje trendova u online komunikacijama, otvorenost i dostupnost. Naravno, odgovor na primljeni mejl ne mora da bude pozitivan, ne mora da bude ni u roku od 24 sata, ali odgovor mora da se upriliči,
Ko su ti MejlIgnorespodenti? Ko su ti MejlIgnoranti? Ko bira kadrove koji su nezainteresovani za one zbog kojih postoje? Ko bira kadrove koji ne razumiju koja je njihova uloga? Isti takvi?
Baš mi to smeta.
Ne zbog mene, nađem ja način da dođem do informacije koja mi je potrebna. Nego, baš je pogrešno i nazadno i destruktivno kad se odgovorni(?) ponašaju u skladu sa ličnom, a ne poslovnom kulturom.
Nego, može li se to dvoje odvojiti?
Slično je kad se službenici koji koriste službene kartice za telefon, ne nalaze za shodno da se jave na nepoznate brojeve. Molim? Ima li to glumatanje ime?
Ima.
To se zove: Idi Kuci I Daj Nekome Dostojnome Šansu Da Radi Kako Treba.
Tja, odgovaranje na mejl. Javljanje na pozive nepoznatih brojeva. U 2015. godini. U Crnoj Gori.
A, Ko?
Odgovor leži U razvoju.
*Tekst je objavljen u Magazinu PRO.PR Svijet kommunikacija uz Dnevni list, Mostar, BiH, 12.2015.
Ako posmatramo prosječnog građanina u razvoju, privrednika u razvoju, menadžera u razvoju, nije teško zapaziti tvrdokornu nekulturu (i ne samo) u pisanoj komunikaciji. Rekla bih, čak, da je tu više u pitanju neznanje i neželja za učenjem i usvajanjem novog i onog što se ne razumije, nego nekultura sama po sebi.
I dobro. To je tako. U razvoju. Neki ne žele, a neki ne umiju da se pozabave poslovnim bontonom. I da ne idem dublje u analizu zašto je to tako, može biti neprijatnije od poruke koju ovom prilikom šaljem. Za neke je to tamo neki hir na koji ne treba trošiti vrijeme, resurse za edukaciju. Za neke je neodgovaranje na mejl u stvari poruka kako je taj nepošiljalac Prevažna i Prezauzeta Osoba. Da, da, neki "Mnogo Važni i Mnogo Zauzeti" nikako nemaju vremena da se bave tim tricama. Čuješ, da odgovaraju na mejl. Pa kažu, ako ti ne odgovorim, nijesam zainteresovan/a za ono za što mi se obraćaš. Aha. To je isto kao da te neko pozdravi na ulici, a ti prođeš pored njega i ne pogledavši ga.
I tako. U razvoju. Dok radim projekat u kome se obraćam na desetine, pa i stotine kompanija, agencija, vladinih institucija, pojedinaca, zapažam da bilo kakav odgovor, a da se ne radi o nekome koga lično poznajem, dobijem sa nekih 2-3% adresa. Ono što me posebno zanima, jer to su institucije koje kao građanka i ja fiansiram, sa adresa koje su u kakvoj god vezi sa državom (ministarstva, agencije, instituti, firme sa većinskim državnim vlasništvom i sl.), odgovor NIKAD NIJESAM DOBILA. NIKAKAV. Dakle, osim, ako se radi o nekome koga lično poznajem. A, srećom, u svom bližem okruženju, njegujem profesionalce. I, da dodam, adrese na koje šaljem dopise su adrese koje su istaknute na zvaničnim sajtovima tih ministarstava, agencija, institucija... I predvidim ja da možda neće vidjeti, da je neko odsutan, da će ispustiti da odgovori, pa pošaljem na tri adrese istog ministarstva, a koje se tiču teme na koju pišem. Ali, avaj. Opet ništa. Sve neki Važni i Zauzeti. U razvoju.
Čemu služe istaknute mejl adrese na zvaničnim sajtovima, ako ne postoji svijest da je na mejlove potrebno i odgovarati. Čemu služe PR službe, PR službenici, Odjeljenja za komunikaciju, sekretarice itd. Da ne govorim da savremeno komuniciranje od svakog, pa i visoko rangiranog državnog službenika, političara, državnika, očekuje aktivnu online korespodenciju, praćenje društvenih mreža, praćenje trendova u online komunikacijama, otvorenost i dostupnost. Naravno, odgovor na primljeni mejl ne mora da bude pozitivan, ne mora da bude ni u roku od 24 sata, ali odgovor mora da se upriliči,
Ko su ti MejlIgnorespodenti? Ko su ti MejlIgnoranti? Ko bira kadrove koji su nezainteresovani za one zbog kojih postoje? Ko bira kadrove koji ne razumiju koja je njihova uloga? Isti takvi?
Baš mi to smeta.
Ne zbog mene, nađem ja način da dođem do informacije koja mi je potrebna. Nego, baš je pogrešno i nazadno i destruktivno kad se odgovorni(?) ponašaju u skladu sa ličnom, a ne poslovnom kulturom.
Nego, može li se to dvoje odvojiti?
Slično je kad se službenici koji koriste službene kartice za telefon, ne nalaze za shodno da se jave na nepoznate brojeve. Molim? Ima li to glumatanje ime?
Ima.
To se zove: Idi Kuci I Daj Nekome Dostojnome Šansu Da Radi Kako Treba.
Tja, odgovaranje na mejl. Javljanje na pozive nepoznatih brojeva. U 2015. godini. U Crnoj Gori.
A, Ko?
Odgovor leži U razvoju.
*Tekst je objavljen u Magazinu PRO.PR Svijet kommunikacija uz Dnevni list, Mostar, BiH, 12.2015.
