Nekad se pitam sta nije u redu sa mnom. Primjecujem da kao da nekada imam blokadu da konstatujem znake upozorenja koji samo što me ne vuku za rukav vristeci da ce stvar poci nezeljenim tokom. Ja zelim i hocu da vjerujem da ce ljudi da postupaju korektno, a ne da se bore za svoje interese. Da, diskutabilno je sta je korektno i da li je to "korektno" takodje neciji licni interes. Ali, nekako, vjerujem da ipak vecina nas umije da prepozna sta je to korektno. Na primjer ja se bas pomucim da dodjem do jedne cokoladice u kojoj se nalazi i slicica; cokoladicu tebi poklonim, tebi slicica ne treba, a meni treba i ti to znas; ti umjesto da slicicu das meni, ti je das tvom drugu koji ti je drazi, ali koji ti nije dao cokoladicu, iako je ima. E, to nije korektno.
(Ne mogu da vjerujem da pricam o cokoladicama i slicicama :) Bice da mi je pao secer :))
Prijateljica mi od milošte kaze da voli tu moju "povremenu naivu". Smijala sam se od srca.
A onda sam se zamislila.
Ne smatram sebe naivnom, ne smatra me ni ona, ali, valjda iz ciste zelje da okruzenje u kome bivstvujem krasi dobrota u zeljama, mislima i postupcima, nekad potpuno autistično odbijam da prihvatim da je slika okruzenja u kome se krecem u sivim tonovima.
Svakako da odbijam da se uklopim u nesto sto nije ispravno - ja imam svoj način i svoje vrijednosti i, eto, opstajem u tom i takvom okruzenju, iako masa ne voli one koji štrče... Ali zašto nekad tako uporno blokiram prijem upozorenja? Zapazim ga od samog nastajanja, usudjujem se reci i od same ideje u glavi onog drugog, nekad mogu da predosjetim i protumačim sasvim neobjašnjive znake, valjda intuitivno... Gledam ga dok se razvija, al i dalje mislim neće. A ono hoće. I bude.
Sklona sam da povjerujem da tako treba, da je to jos jedna prepreka na Putu. Primijecena. Savladana? Zasukacu rukave.
(Ne mogu da vjerujem da pricam o cokoladicama i slicicama :) Bice da mi je pao secer :))
Prijateljica mi od milošte kaze da voli tu moju "povremenu naivu". Smijala sam se od srca.
A onda sam se zamislila.
Ne smatram sebe naivnom, ne smatra me ni ona, ali, valjda iz ciste zelje da okruzenje u kome bivstvujem krasi dobrota u zeljama, mislima i postupcima, nekad potpuno autistično odbijam da prihvatim da je slika okruzenja u kome se krecem u sivim tonovima.
Svakako da odbijam da se uklopim u nesto sto nije ispravno - ja imam svoj način i svoje vrijednosti i, eto, opstajem u tom i takvom okruzenju, iako masa ne voli one koji štrče... Ali zašto nekad tako uporno blokiram prijem upozorenja? Zapazim ga od samog nastajanja, usudjujem se reci i od same ideje u glavi onog drugog, nekad mogu da predosjetim i protumačim sasvim neobjašnjive znake, valjda intuitivno... Gledam ga dok se razvija, al i dalje mislim neće. A ono hoće. I bude.
Sklona sam da povjerujem da tako treba, da je to jos jedna prepreka na Putu. Primijecena. Savladana? Zasukacu rukave.
Нема коментара:
Постави коментар