MOJE LJUBAVI

Razmišljam nešto o Ljubavima. Bivšim, sadašnjim, budućim, lažnim, pravim, pogrešnim, iskrenim, površnim,  nekontrolisanim, neostvarenim, bezuslovnim. Onima koje naslućujem i Onima za koje nikada neću saznati...Onima koje su me iznevjerile i Onima koje sam ja iznevjerila. Onima koje će trajati koliko i ja i onima koje se nikada neće roditi. Onima od kojih učim i onima koje od mene uče. Onima koje me ne razumiju i Onima koje ja ne razumijem. Neke, valjda, i ne treba da razumijemo.

Kad bih mogla da vratim vrijeme, neke ljubavi bih drugačije voljela. A neke bih prepustila da ih vole oni koji to bolje umiju. Ali, valjda je to tako moralo biti da bi moja Ljubav bila ono što jeste Danas.

S godinama, kažu…. Sve ide s godinama. I Sve u Svoje vrijeme. 

A nekako znam da je vrijeme za Ljubav Sada. Ali stalno nas nešto koči. Stalno neke stege, nevolje, negovorenje, nepovjerenje, neželja.  Stalno nas nešto skreće s tog puta.

Ma ne moze Neljubav biti moćnija od Ljubavi.

Jel da da ne moze?

 

Pa zašto nam je onda tako teško da je dočekamo raširenih ruku. Da joj poletimo u susret. Da je potražimo. Da je zatražimo. A treba nam.

Čekamo da se stvari dese. I u redu je to. Ali se neće desiti ako ne učestvujemo. Ako se ne pokrenemo. Ako bar malo ne očijukamo sa njom. Sa Ljubavlju.

A možda i ne treba da se dese. Možda je upravo to lekcija koju učimo.

Ipak… Teško mi je u to da povjerujem. Da smo osuđeni na Neljubav.

Ma i da jesmo, moramo da se borimo. Da dokažemo tamo nekoj sudbini da nema pojma.

Ljubavi, dođi, evo zovemo te! Dođi!