Kompromisi.
Siva zona.
Bolje biti ljubazan nego u pravu.
Zazmuri i čekaj, doći će trenutak.
Ne talasaj.
Da, važno je prihvatiti da se sve kreće u nekoj srednjoj zoni, da niko nije savršen, da ni jedna situacija nije idealna. I nije. Važno je biti objektivan u svojim očekivanjima koja formiramo prethodno analizirajući i ujedinjujući lične i potencijale okruženja u kom djelujemo. Važno je i prepoznati gdje je potpuno besmisleno ulagati energiju, vrijeme, znanje, jer su neke bitke unaprijed izgubljene i naprosto nije mudro trošiti se. To nije vaša priča.
Ali, gdje je granica kada moramo podvući crtu i reći NE kompromisu, NE sivoj zoni, NE žmurenju, NE netalasanju? Kada je taj trenutak kada se MORAMO boriti za pravdu, istinu, dobro? Koja je to priča naša?
A, ko je taj koji kaže što je pravda, istina, dobro, reći ćete, sve je vrlo individualno tumačivo. Možda je i tako, ali ipak...
Nedopustivo mnogo kompanija funkcioniše na principima "ne talasaj". Najzačudnije je što baš tako rade one za koje nikada ne bi to očekivali, one velike, one u kojima svi žele da rade. Prosto te ohrabruju da ne gledaš dalje od svog dvorišta, da ne istupiš i ukažeš na nepravilnosti, loše gazdovanje, laž, ili, ne daj bože, stav koji je drugačiji, jer tamo neko na nekom vrhu (dje god se taj vrh vinuo u zbilji ili glavama) jednostavno ne želi da bude uznemiren niti bocnut da razmisli da li možda može i treba drugačije, poštenije, bolje. Ogromno je polje djelovanja u toj sivoj zoni. Od mobinga i ugradnje u bočne poslove, do korišćenja resursa kompanije za vodjenje ličnih ratova. I na to, takođe, treba da se ćuti. Niko ne odgovara i niko ne poteže odgovornost. Neznalice, egomanijaci, neostvareni polusvijet čiji su najveći dometi ogovaranje, spletkarenje i sitni (ili krupni) ćar, jurišaju na poslušnicima i vitlaju svojim buđavim sječivima, držeći lekcije u koje samo oni slijepo vjeruju (možda), naslađujući se samoljubljem. I može im bit, jer se nekome gore naprosto ne napušta zona komfora. Važno je da se strateški pristupa i nastupa u bljuvanju onoga koga, uglavnom, nemaš ni kapacitet ni svijest da razumiješ i o čijem poslu nemaš pojma. Ali se jako njime baviš. I dok se ti baviš učenjem drugih njihovom poslu, tvoj posao ne radi niko. Ili radi neko ko tebe uči tvom poslu. Začarani krug. Nerad-Zavist-Neznanje. Eto, u tom svijetu babe i žabe skladno funkcionišu.
I onda se čudimo sto kompanije, poslovi, projekti koji se zasnivaju na trulim kompromisima propadaju. Pa kako da ne propadaju kad njeguju zavist, laž, učmalost, neznanje. Bolesnu ambiciju bez ikakve osnove. Praznu priču bez rezultata. Kad ih vode oni koji nijesu dosegli dotle da usvoje da je sasvim u redu pasti i pogriješiti, ali da je vazno prepoznati i priznati ličnu grešku, pad, poraz. To je jako važno i stepenica ka boljem. Ali ne, junacima našeg doba bitno je da je mirno i da se ljudi mnogo ne pitaju sa svojim poslom. Niti oni sami sa svojim (bolje će oni tuđi radit). Jel da?
I onda dođe neko ko jednostavno ne pripada tom svijetu. Neko ko smatra da je reagovanje protiv lošeg, zlog i naopakog obaveza. Čin lične odgovornosti. Integriteta. Potreba. Neko će reći da je to hrabrost, a neko da je ludost. Ma kako hoćete. Ali, kako naprijed ako se svi ponašamo kao da je sve savršeno, a svjesni smo da je daleko od toga. Da, plašimo se da ugrozimo egzistenciju. Ćutimo. Ućebani u lični i kolektivni jadac. Više se i ne trudimo da održimo gladac. Nekako je to postalo protivprirodno.
Naši đedovi su se borili protiv okupatora naše zemlje, rizikujuci živote. Mi se protiv okupatora naših ličnih vrijednosti borimo ćutanjem.
Do koje ure?
*Tekst je objavljen na portalu spiritus-movens.me 11. maja 2015.
Нема коментара:
Постави коментар