MEĐUPROSTOR

Dođe tako vrijeme međuprostora.

Počinje sa naznakom slobodnog vremena, kao, ali nije tako. Tada mu se posvetim, a počne negdje, nekad, duboko, daleko, a odmah tu i sada.

Stanem i ne znam kud bih. Onih hiljadu raznobojnih balona koji nose korpu u kojoj osvajam oblake i stvaram duge, razbježe se svaki na svoju stranu i pitam se samo kako ne popucaju kanapi. Jedan po jedan. I govorim sebi, moras mudro upravljati, moras ih držati najedno, a ruke kao da su mi utrnule. Ne slušaju glavu. Ne znam koga slušaju. Ni zašto. Ni dokle će. A duge pomiješaju boje, kao da su se dogovorile da je raznobojno opasno i da je jednobojnost in. Ih jeste, baš, pa još i tamno ljubičasto.

Pitam se, kako li se uliše u tamno ljubičastu. Mislim da mi se ne sviđa.

I nije to prvi put. Samo se boja mijenja. Naučila sam da pustim da to ide tako. Ako to uopšte ide. Neka bude. Pa će već doći neki pravi trenutak u kome će glava povratiti moć nad rukama. Ili će ruke odlučiti da upravljaju bez glave. Ili ću smisliti način da upravljam bez ruku. Ili možda više uopšte neću upravljati.

I nije mi baš najasnije. Volim nemoguće zadatke. Kazem nemoguce, a ne nejasne. One koji samo od mene zavise. E tu sam najbolja. Da nađem način. I uvijek ga nađem. Zato što umijem, mogu i želim. 

Kad je vrijeme za to.

A u međuprostoru ćutim i osluškujem tišinu. I čujem je. Čujem nemir. I čujem mir. Čujem dijaloge i monologe koje vraćam i vrtim. Kad ih izvrtim odlučim da je bilo dovoljno. I otpustim ih. Rasprše se u tišinu.

Pitam se čini li mi dobro? Uči li me? Spotiče li me? Ili me liječi.

Međuprostor.