Zdravo dragi moji.
Ispričaću vam jednu priču iz života. Možda se pronađete, sa koje god strane.
Krećem vraćajući se tridesetak godina unazad... Idemo tako, moje sestre i ja, uskim prašnjavim putićem ka baba Mileni koja je živjela na Crkvini-selu blizu Kolašina i poslije pola sata hoda, stignemo. Nakon pozdravljanja, baba nas pita sretosmo li koga usput. Mi kažemo da jesmo ili nijesmo (kako koji put). A ona će -Uvijek pozdravite ljude koje sretnete na putu do mene. -Ali bako, pa mi njih ne poznajemo, rekla bi neka od nas tri. -Ali poznaju oni i mene i vas. A, i ako vas ne poznaju, lijepo je reći dobar dan, glasio je odgovor mudre starice.
Eto tako je to bilo u mom djetinjstvu. Naučismo da pozdravimo seljane i putnike namjernike. Naučismo i da pozdravimo komšije. Da ih "poslušamo" da im kupimo hljeb, novine. Da poštujemo jedni druge, a posebno starije.
A kako to izgleda danas?
E, danas, u doba nekih novih načina komunikacije, telefon zvoni, ti se javiš ako znaš broj. Ako ti je volja. Dobro, ne kažem da treba da smo pripravni da "skočimo" na svaku zvonjavu, jer, fakat, tim osvajanjem slobode koja znači da u svakom trenutku možemo komunicirati, osvojili smo i još veću neslobodu-da budemo u svakom trenutku uzurpirani. Nego, nije to tema. Ekstremi i analize što smo dobili, a što izgubili razvojem novih tehnologija, nijesu tema. Tema je ono s početka. Javiti se, pozdraviti, reći "dobar dan", "do viđenja". Ali ta moć izbora-kome ćemo da se javimo, a kome nećemo, čini da se osjećamo važnim. (E, ako nas to čini važnim, vrijeme je da se zapitamo kakvi smo mi to...)
Ono što mi posebno upada u oči je komunikacija putem mejla. Nemali broj ljudi sa kojima komuniciram u mejlu ne umiju da pozdrave. Nemaju elementarno vaspitanje. Da u bodyju mejla, uz slanje attachmenta koji kače, napišu i koju rečenicu. Ona može glasiti:
-Dragi NN, šaljem... Srdačno, LL ili
-Zdravo NN, u prilogu ... Za dodatna pitanja stojim na raspolaganju. S poštovanjem, LL, ma može i ovako
-Pa hejjj, šaljem ti onu fotku za koju me mjesecima gnjaviš, ljubimmmmm XOXO
Poenta je da pozdravite i informišete. Sadržina i ton variraju u zavisnosti od relacije koju imate sa primaocem. Ali, POZDRAVITE. I da, postoje situacije kada je u pitanju neka redovna prepiska gdje samo prosljeđujemo ili šaljemo nešto što je primaocu rutina ili se radi o veoma bliskim saradnicima, koji već imaju svoj način i red i riječi im nijesu potrebne. OK, tada možemo i da preskočimo pozdravljanje. Ako moramo :)
I još nešto ima što mi nikad ne promakne. Kada mi se u mejlu obraćaju sa "Poštovani", pri čemu se samo meni piše, pa nema izvlačenja tipa to je grupni mejl... Kuc, kuc, moja adresa jasno govori da se radi o ženi. Molim, obratite mi se kao ženi. Razlika je u jednom slovu i par stotinki da se isto ispravi. Razlika je i u stepenu obraćanja pažnje na to što radiš, to što pišeš i kome pišeš. Ali ne, lakše je ljuljnuti uobičajeno, pa što ima veze. E, pa ima. I to govori o vama. O vašem znanju, kulturi, zainteresovanosti, vaspitanju. I, ne, neću se diskriminatorski odnositi prema takvim pošiljaocima, ali hoću steći određeni utisak o njima. A, znate onu priču o prvom utisku...
Ova priča ne bi bila potpuna ako ne bih uključila i sms i mejl ignorisanje. Bilo da vam piše neko poznat ili nepoznat, dok god sadržina odgovara vašem odnosu i pristojnoj prepisci, ne vidim razlog da ne odgovorite. Doživljavala sam i to. Pa kažem, -Možda je zaboravio, iskrslo nešto, pa i meni se desi i ponovo pošaljem sms ili mejl. I zaključim da, očigledno, nikada neću dobiti odgovor. Naravno, uvijek postoji i drugi način da do odgovora ipak dođem, a koji je, po pravilu, mnogo manje prijatan za drugu stranu, ali zašto? U čemu je tu problem. Lijepo kaži ako ne želiš da razgovaraš, koji god da je razlog i čak nije nophodno ni navesti ga, ali ODGOVORI.
Eto možda vam je ova moja priča bila dosadna, suvišna, smorna. Možda razmišljate baš kako ja. Možda ćete reći da me pregazilo vrijeme i da brzi način života podrazumijeva i brzi način komunikacije. Možda. Ali, ako brza komunikacija podrazumijeva odsustvo elementarnog vaspitanja i umjesto povezivanja nudi otuđivanje, imam samo jedno da vam kažem: -Hvala, ali ne, hvala.
Toliko od mene.
Doviđenja.
*Tekst je objavljem u novembarskom broju magazina Montenegro ShoppingLista
Ispričaću vam jednu priču iz života. Možda se pronađete, sa koje god strane.
Krećem vraćajući se tridesetak godina unazad... Idemo tako, moje sestre i ja, uskim prašnjavim putićem ka baba Mileni koja je živjela na Crkvini-selu blizu Kolašina i poslije pola sata hoda, stignemo. Nakon pozdravljanja, baba nas pita sretosmo li koga usput. Mi kažemo da jesmo ili nijesmo (kako koji put). A ona će -Uvijek pozdravite ljude koje sretnete na putu do mene. -Ali bako, pa mi njih ne poznajemo, rekla bi neka od nas tri. -Ali poznaju oni i mene i vas. A, i ako vas ne poznaju, lijepo je reći dobar dan, glasio je odgovor mudre starice.
Eto tako je to bilo u mom djetinjstvu. Naučismo da pozdravimo seljane i putnike namjernike. Naučismo i da pozdravimo komšije. Da ih "poslušamo" da im kupimo hljeb, novine. Da poštujemo jedni druge, a posebno starije.
A kako to izgleda danas?
E, danas, u doba nekih novih načina komunikacije, telefon zvoni, ti se javiš ako znaš broj. Ako ti je volja. Dobro, ne kažem da treba da smo pripravni da "skočimo" na svaku zvonjavu, jer, fakat, tim osvajanjem slobode koja znači da u svakom trenutku možemo komunicirati, osvojili smo i još veću neslobodu-da budemo u svakom trenutku uzurpirani. Nego, nije to tema. Ekstremi i analize što smo dobili, a što izgubili razvojem novih tehnologija, nijesu tema. Tema je ono s početka. Javiti se, pozdraviti, reći "dobar dan", "do viđenja". Ali ta moć izbora-kome ćemo da se javimo, a kome nećemo, čini da se osjećamo važnim. (E, ako nas to čini važnim, vrijeme je da se zapitamo kakvi smo mi to...)
Ono što mi posebno upada u oči je komunikacija putem mejla. Nemali broj ljudi sa kojima komuniciram u mejlu ne umiju da pozdrave. Nemaju elementarno vaspitanje. Da u bodyju mejla, uz slanje attachmenta koji kače, napišu i koju rečenicu. Ona može glasiti:
-Dragi NN, šaljem... Srdačno, LL ili
-Zdravo NN, u prilogu ... Za dodatna pitanja stojim na raspolaganju. S poštovanjem, LL, ma može i ovako
-Pa hejjj, šaljem ti onu fotku za koju me mjesecima gnjaviš, ljubimmmmm XOXO
Poenta je da pozdravite i informišete. Sadržina i ton variraju u zavisnosti od relacije koju imate sa primaocem. Ali, POZDRAVITE. I da, postoje situacije kada je u pitanju neka redovna prepiska gdje samo prosljeđujemo ili šaljemo nešto što je primaocu rutina ili se radi o veoma bliskim saradnicima, koji već imaju svoj način i red i riječi im nijesu potrebne. OK, tada možemo i da preskočimo pozdravljanje. Ako moramo :)
I još nešto ima što mi nikad ne promakne. Kada mi se u mejlu obraćaju sa "Poštovani", pri čemu se samo meni piše, pa nema izvlačenja tipa to je grupni mejl... Kuc, kuc, moja adresa jasno govori da se radi o ženi. Molim, obratite mi se kao ženi. Razlika je u jednom slovu i par stotinki da se isto ispravi. Razlika je i u stepenu obraćanja pažnje na to što radiš, to što pišeš i kome pišeš. Ali ne, lakše je ljuljnuti uobičajeno, pa što ima veze. E, pa ima. I to govori o vama. O vašem znanju, kulturi, zainteresovanosti, vaspitanju. I, ne, neću se diskriminatorski odnositi prema takvim pošiljaocima, ali hoću steći određeni utisak o njima. A, znate onu priču o prvom utisku...
Ova priča ne bi bila potpuna ako ne bih uključila i sms i mejl ignorisanje. Bilo da vam piše neko poznat ili nepoznat, dok god sadržina odgovara vašem odnosu i pristojnoj prepisci, ne vidim razlog da ne odgovorite. Doživljavala sam i to. Pa kažem, -Možda je zaboravio, iskrslo nešto, pa i meni se desi i ponovo pošaljem sms ili mejl. I zaključim da, očigledno, nikada neću dobiti odgovor. Naravno, uvijek postoji i drugi način da do odgovora ipak dođem, a koji je, po pravilu, mnogo manje prijatan za drugu stranu, ali zašto? U čemu je tu problem. Lijepo kaži ako ne želiš da razgovaraš, koji god da je razlog i čak nije nophodno ni navesti ga, ali ODGOVORI.
Eto možda vam je ova moja priča bila dosadna, suvišna, smorna. Možda razmišljate baš kako ja. Možda ćete reći da me pregazilo vrijeme i da brzi način života podrazumijeva i brzi način komunikacije. Možda. Ali, ako brza komunikacija podrazumijeva odsustvo elementarnog vaspitanja i umjesto povezivanja nudi otuđivanje, imam samo jedno da vam kažem: -Hvala, ali ne, hvala.
Toliko od mene.
Doviđenja.
*Tekst je objavljem u novembarskom broju magazina Montenegro ShoppingLista
Нема коментара:
Постави коментар