PRIHVATI I VOLI

Pominje mi skoro prijateljica situaciju u kojoj sam bila predmetom jako ružne igre, skuvane u kuhinji onih koji samo tako umiju (pa dobro, zar nemamo svi takva iskustva... na žalost...) i kreće o tome da divani... Kažem joj da prestane i da uopšte ne želim da se bavim tim osobama i temama, što izaziva poprilično čuđenje kod nje. Rekoh joj da ne treba da se čudi, već samo malo da razmisli kako se osjeća kada govori o stvarima koje joj nijesu ugodne i samo će joj se "kasti".
Nema potrebe baviti se lošim i bolnim pričama. Sami biramo svoje teme, svoje raspoloženje, ljude kojima poklanjamo svoje vrijeme. Zašto bi ih darovali onima koji nam ne misle i ne rade dobro, a, uz to, potpuno su nevažni. Nema potrebe prepričavati i trošiti minute i sate na ružno kada je toliko lijepog o čemu možemo da razgovaramo.
Ne znam da li ste do sada to uvidjeli, ali svaki put kada svoju energiju fokusiramo na loše, neprijatno, ružno, taj osjećaj mnogo duže ostaje u nama i nama samima je loše. Pa onda još i ima produženo djelovanje, jer nam se stalno vraća u misli koje vrtimo, vrtimo, vrtimo... Uh, zavrtje mi se u glavi. A zamislite tek što sebi rade oni koji smišljaju takve bedastoće. Želim im da to prepoznaju i prekinu začarani krug nemilih stvari koje im se dešavaju zbog sopstvenih postupaka koje pažljivo smišljaju, istinski žele i zdušno rade drugima. Želim im da budu srećni. Samo srećni. Sa sobom. Od srca.

Svakakvi smo. 

Veseli. Namrgođeni. Lepršavi. Nezadovoljni. Ektroverti. Povučeni. Nezainteresovani. Raspjevani. Pozitivni. Ljubazni. Isfolirani. Loši. Zadovoljni. Brbljivi. Mudri. DRUGAČIJI SMO.

I takvi kakvi smo jako malo smo u stanju da razumijemo zašto je to tako. Još nam teže ide da razumijemo zašto je neko drugi baš takav kakav jeste. U stvari, uglavnom se i ne pitamo što je to što ljude navodi na određeni način ponašanja, a kada nam odnekud i naleti ta misao, pa se zapitamo zašto neko postupa na način koji nam nije blizak, naiđemo na gustu neprobojnu tamnosivu maglu. Ili, baš često, zaključimo nešto u skladu sa sopstvenim uvidom u ono što ta osoba jeste, što je, naravno, malo je reći, nepotpuna slika. Nikada ne možemo da razumijemo drugog do kraja. I to je tako. Zar ne iznenadimo nekada i sami sebe nekom ličnom reakcijom ili postupkom, pa se zapitamo, otkud, sad, pa, to?! Ali rijetko to istinski spoznajemo i svoje ponašanje u skladu s tim mijenjamo... Uobičajemo ponašanje je da bez ikakvih stega jurišamo da osudimo sve i svakoga, što i koga ne razumijemo. Dragi nam ego stavio zabranu i na pomisao, a kamo li ozbiljniju analizu, a da možda ne bi trebalo da pustimo druge da budu to što jesu, bez osude, bez loših misli, namjera, riječi, djela?

Na kraju (ili na početku), zašto bi i morali da razumijemo? Zašto jednostavno ne bismo prihvatili ljude onakve kakvi jesu. Ako nam ne odgovaraju, ne moramo da se družimo sa njima (ili, recimo, ako već ne možemo da ih ne primjećujemo, možemo da ih maknemo iz FB, TW, IG... prijatelja, a ako nam je to problem, samo kliknemo na Unfollow). Ako smo, pak, prinuđeni, da budemo sa njima u komunikaciji, onda možemo komunikaciju da svedemo na neophodan nivo. Pa, jel tako? Što bi se trovali lošim mislima i riječima samo zato što onaj drugi nije kao mi?

Sve nam nešto/neko smeta. A nikako da shvatimo da problem nije u tome nečemu ili nekome. Nikako da shvatimo da to uopšte i nije problem. Sem u našoj glavi. Eto ga. Ako ne možemo da promijenimo glavu, a ono možemo ono što je u njoj ;) (Poza)bavimo se sobom i pustimo druge da budu ono što jesu. Tako lako, a tako izvodljivo. A onda uživajmo. U sebi. I drugima.

*Tekst je objavljen u decembarsko/januarskom broju magazina Shopping Lista 2014.