Opet sam na prekretnici.
Pitam se, zašto ja to tako. A lijepo mogu da se skrasim i mirujem.
Ali ne. Meni dođe na svakih 4 do 5 godina vrijeme za promjenu. I nije važno da li posao mijenjam u okviru iste kompanije ili idem dalje. Potrebno je da radim nešto drugačije. Uvedem neke nove teme i dileme. Nacrtam nove ciljeve. Promućkam mozak pa pustim da se stvari poslože na neki drugačiji način. Da još malo porastem. Ne umijem da stagniram.
I razmišljam nešto danas kad mi se ćuti (izgleda se mom umu ne ćuti, i brunda li brunda) koliko tih izbora pravim sama, a koliko su mi se nametnuli... znate ono, situacija, okolnosti ... Ma znam ja da je sve naša odluka, pristajanje ili nepristajanje na određene uslove koje su nam postavili ili koje smo sami sebi postavili. I to je tako.
Imaš li već nešto u planu, pitaju me. Nemam ništa sigurno. Imam neke otvorene priče, ali još uvijek tražim.
Traži i daće ti se.
Dobro.
Tražim: posao u kome će zablistati moja kreativnost, potencijal, znanje. Koji će mi omogućiti dodatne izvore znanja, a koji su mi kao pojedincu nedostupni. Koji će od mene tražiti da uvežem svoje zaista bogato radno iskustvo, otvorenost i spremnost da dajem. Koji će me povezati sa sjajnim ljudima koji vole svoj posao. Koji će me ispuniti toliko da svaki dan s radošću idem na posao. Koji će popuniti moj novčanik taman toliko koliko je dovoljno za jedan pristojan život.
Posao koji će cijeniti ono što mu dajem i koji će mi uzvraćati.
Imam neke ideje. Još su rasute svuda po kući. I ispred zgrade. I u jučerašnjem razgovoru sa prijateljicom kojoj sam dopustila da me vidi ranjivom. Svuda su. Sem u ovoj kancelariji. Suviše je tužna bez slika koje su juče odnijeli. Suviše se bola, strijepnje i jada nakupila dok je služila kao čekaonica onima koji čekaju da im se presudi. Ne, nije me mimoišlo. Saosjećala sam. Jako me je boljelo. Još dva dana ove kancelarije i idem dalje. U novo. U ono što je za mene najbolje u ovom trenutku. Spremna sam.
Нема коментара:
Постави коментар